Странице

петак, 23. децембар 2016.

Šta je ustvari čar zimskih praznika?




Zdravo pametni svete, vaša štreberka ovde!
I danas vam se javljam dva dana posle početka zime. Iskreno, stalno sam imala utisak kao da je zima već odavno počela ali je to verovarno zbog čestih niskih temperatura koje su počele da nas, metaforički rečeno napadaju već od negde početka novembra. Ali dobro, sada možemo uživati u ovom vremenu i nadati se velikoj količini snega :). 
Inače... mene je ovih dana uhvatio mučni virus koji je naprosto harao školama Južnog Banata. U nešem odeljenju je ovih nekoliko dana bilo svega nekoliko dece na nastavi tako da smo i te kako svesni ove epidemije. Šta vi mislite ovome? Da li je i vas zahvatio virus?


Резултат слика за let it snow tumblr



Živim u takvoj porodici gde se Božićni i Novogodišnji praznici veoma vrednuju. To je period kada smo svi kod kuće i kada možemo da uživamo u vremenu koje provodimo zajedno. To je vreme kada manje-više zaboravimo na probleme i prepustimo se čarima prazničnih dana. Meni su ti dani najdraži dani u toku godine i jednostavno čine neizostavan deo mog života.
Naši praznični dani najčešće počinju 25. decembra kada je moj rođendan a i katolički Božić. Nekako od tog dana nam sve počne sa slavljem i ne završava se sve negde do 13. januara kada se tata i ja polako vraćamo našim školsim obavezama :D.


Pišući plan kojeg ću pokušati da se držim i štiklirajući jedne od poslednjih stvari TO-DO liste počela sam da uviđam nešto. Počela sam da uviđam šta mi ustvari učini ove praznike nezaboravnim, a to su uspomene. Uspomene koje gajim još od kada sam bila veoma, veoma mala. Stvari koje sam radila sa svojim prijateljima i svojom porodicom. I stvari zbog kojih su moji roditelji meni napravili najlepše detinjstvo koje sam mogla da zamislim. Da, bilo je tu dosta problema raznih tipova, ali u ovom dobu smo svi nekako zaboravljali na te stvari i trudili se da nam bude predivno, što je i ispalo tako. 


Zauvek ću pamtiti trenutak kada se probudim u velikom belom krevetu prvog dana Nove godine. Trčeći odlazim do jelke, uzimam veliki džak koji mi je ostavio Deda Mraz i bacam se na krevet mojih roditelja moleći tatu da mi odveže mašnu. Vadim prve igračke oduševljena... I onda počinje čarolija. Mama me slika sa velikim znakom SREĆNA 2009 GODINA pored jelke i zadovoljno se smeška. Zatim porodično idemo u šetnju pored reke. Ostatak dana provodimo smejući se, slušajući muziku i uživajući u slatkišima koje sam dobila od Deda Mraza.


Svake godine dobijam sve više ovako lepih trenutaka i postajem sve bogatija njima. Što u glavi, što na fotografijama koje mi pomažu da se prisetim. Nadam se da ovako lepe trenutke nikada neću zaboraviti jer oni meni prave temelj za naredne praznike koji će, verujem, biti sve lepši i lepši...








субота, 03. децембар 2016.

Filmovi koji nisu toliko popularni ali ih obavezno treba pogledati... :)

Zdravo pametni svete, vaša štreberka ovde!
Što vreme više prolazi  to se više radujem zimskim čarolijama koje nam se približavaju velikom brzinom. Divno hladno vreme koje donosi sneg nas ponekad primorava da ostanemo kod kuće ostavljajući nas da mu se divimo iznutra. A pošto je u tom periodu veoma hladno, našem organizmu su potrebene stvari poput pokrivača i nekog toplog napitka da nas zagreje. Naravno topao pokrivač i neka topla čokolada nas jednostavno vuku ka nekim uživanjima kao što su čitanje knjige, gledanje neke dobre TV emisije, serije... ili pak filma. Danas sam tu da vam preporučim nekoliko ne tako poznatih  filmova za upravo takve dane. Uživajte :)!



1. Život je lep (LA VITA E BELLA).
Priča o Gvidu i njegovoj porodici nikoga nije ostavila ravnodušnim. Priča o vremenu Drugog svetskog rada, teškom živtu Jevreja i jednom divnom i dobrućudnom čoveku koga krasi dečija nevinost i želja da pomogne onima koje voli. Kada Gvido dođe u toskandski grad Areco u želji da tamo otvori biblioteku nailazi na ženu po imenu Dora u koju se odmah zaljubljuje. Na druhovit način joj pokazuje svoje vrline i kreće da osvaja njene simpatije. Posle godinu dana rađa se njihov sin Đozue koji neko vreme živi veoma teškim životom jevreja. Nažalost, svi ti "manji" problemi prerasli su u nepodnošljive onog trenutka kada su sve jevreje zatvorili u logore gde će ih tamo ubijati jednog po jednog. Da bi zaštitio svog sina od užasavajućih stvari koje krije logor Gvindo odlučije da će svom sinu tu celu stvar pokazati kao igru, sve dok, ako bude imao sreće, ne uspe da ga spasi...
Ovo je priča koja će verovatno ostaviti dubok, pozitivan trag u vašoj posvesti. Ovo je priča koja će živeti večno, podsećajući nas na prave vrednosti...



  2. Gordost i predrasuda
Film snimljen po knjizi divnog ženskog pisca Džejn Ostin. Ovaj interesantan film nas vodi u devetnaestovekovnu Englesku prikazujući nam jednu običnu porodicu. Porodicu Benet. Balovi, kućne obaveze, sviranje klavira, gledanje oficira u centru postaje svakodnevnica za ženski deo porodice. Sve dok jednog se jednog dana Gostodin Bingli ne doseli u njihovo mesto dovodeći druga, Gospodina Darsija. Misleći da je na previsokom položaju Gospodin Darsi na balu koji je organizovao njegov dragi prijatelj odbija da pleše za Elizabet što ga dovodi na loš glas. Pritom je odbijajući Gostodin Darsi ostao zaprepašćen njenom lepotom i držanjem, mada ne spreman da to prizna. Iako je Elizabet odlučila da zauvek izbegava i nikada ne vidi tog previše gordog čoveka sudbina je imala drugačije planove :). 


3. Onjegin
Još jedna divna ljubavna priča vezana za 19. vek, ali ovog puta u Rusiji. Film sam prvi put odgledala sa mamom, na njenu preporuku, sredinom ove godine. I ostala naježena. Beskrajno tužna priča prati Onjegina i na početku njegov burno-dosadan i jednoličan život. Prepun kockarnica i dosadnih predstava. Svaki dan isto. Sve dok jednog dana nije razboleo njegov previše bogat stric i ovaj ne osta prinuđen da ode da ga poseti. Ali stigao je prekasno. Mada je Onjegin bio poprilično srećan zbog toga jer će napokon moći da uzme njegovu imovinu. Ljudi su ga dočekivali kao gospodara otvorenih ruku što je njemu dosta godilo. Jednog dana je ugledao nju, Tatjanu. Mada ne kao da je zaljubljen u nju, nasuprot, bio je potuno nezainteresovan. Dok je ona, moglo bi se reći, skoro potpuno poludela od ljubavi koja ju je zadesila. Pošto je on na njeno pismo odgovorio poprilično grubo njihovi putevi se razilaze. Međutim, ona ostavlja ogroman trag u njegovoj podsvesti i on posle nekoliko godina je slučajno sreće na balu. Dalje treba odgledati i proživeti... 

4. I dalje Alis
Film koji sam odgledala prvog dana 2016. godine kada je prikazivan na RTS-u. Takođe, film koji je snimljen 2015. je ostavio velike utiske i priče na našu populaciju pa i na mene. Priča o  Alchajmerovoj bolesti i ženi koja ju je dobila. Žena koja je inzvanredna profesorka Lingvistike, izuzetno intaligentna i pametna mora da se bori sa kobnom bolesti koju verovatno neće moći da izleči. Priča prati razvoj situacije u trenutku kada shvata šta joj se događa. Koliko se u stvari njen život menja. Pa kako je onda to njena porodica pretpela. Svakog dana postaje sve gore, sve više stvari zaboravlja. Kog datuma joj je rođendan, rođendan njene dece, datum kada se udala i još neke važne podatke.  Film je inače napisan po romanu Lise Đenove kojeg planiram da pročitam u budućnosti.


5. Zlatni komas
A sada je na red došao jedan pravi tinejdžerski film koji po svojoj radnji i nije toliko ozbiljan. Zlatni kompas se nalazi na listi mojoh omiljenih filmova od kada sam imala 11 godina i verovali ili ne i dalje me drži taj divan osećaj kada ga gledam. Divna, čarbna i avanturistička priča u kojoj je ljudska duša predstavljena u obliku životinje. U sredini priče se nalazi Lajra- 12-o godišnjakinja koja pokušava da spasi svog prijatelja koga je otala tajna organizacija po imenu Glodari. Oni svoj deci oduzimaju njihove životinje (duše) smatrajući da su one jedna nepotrebna pepreka u obrazovanju dece. U toku svog spasavanja nailazi na razne prepreke ali će i upoznati i razne prijatelje kao što su cigani, veštice pa i sam kralj medveda. 
  

I dragi moji, to je to za ovaj post. Recite mi vaša mišljenja o ovim filmovima ako ste ih odgledali i naravno recite neke svoje preporuke pošto mi se u poslednje vreme baš gledaju filmovi :).
Vidimo se u narednom postu <3 :)!





четвртак, 01. децембар 2016.

Kada smo prestali?

Zdravo pametni svete, vaša štreberka ovde!
Pre svega ću vam poželeti jedan lep i nezaboravan decembar! Želim vam da ga provedete što lepše možete i sa ljudima koje volite jer se tako stvaraju nezaborane uspomene! Gledajte što više Coca-cola-inih reklama jer one baš umeju da inspirišu... budite nasmejani ljudi sa velikim snovima i ciljevima i koračajte polako prema njima. Napravite takvu situaciju da u svakom trenutku budete ponosni na sebe, bez ikakvog žaljenja za nečim. Budite srećni i delite tu svoju sreću sa ljudima oko sebe, ulepšajte nečiji dan, mesec pa čak i godinu!  :) <3




Kada smo prestali da cenimo posebne trenutke sa voljenim osobama? Da budemo 100% prisutni. Da samo ćuteći posmatramo zvezdano nebo, ili pak velike pufnaste oblake koje liče na šećernu vunu? A kada smo, međutim, počeli da u njihovom prisustvu bezumorno gledamo u telefon i ne progovaramo ni reč?
Kada smo prestali da grlimo voljene osobe i kažemo da ih volimo? I tako verovatno izgubili pregršt osoba samo zato što nismo rekli ono što osećamo. Onako iskreno. I zašto, na primer, te voljene osobe nismo zagrlili kada im je bilo teško i rekli im da ćemo biti uz njih ma šta god da se desi jer nam puno znače? Zašto smo postali gruba bića sa veoma malo iskrenosti i ljubavi?




Kada smo prestali da pazimo ono šta pričamo? Koliko li smo tek puta rekli nekoj osobi da je mrzimo iako je osećanje čak suprotno? 
Zbog čega više ne radimo male sitnice kao pravljenje papirnog cveta nekome samo da bi smo mu ,eto , ulepšali dan? Tu tužnu osobu onda gledamo sa malom dozom sažaljenja bez želje da uradimo dobru stvar? Da ga pitamo kako je ili da li mu je potrebna pomoć. Bez ideje i želje da uradimo taj neki mali pomak kao na primer da sa nekim podelimo čokoladu i taj neki hormon sreće koji toliko ustvari nekome može da popravi dan.
Kada smo prestali da gledamo svet pazeći samo na sebe? Ne obraćajući pažnju na sve druge ljude oko nas koji su možda tužni. Kada smo prestali da budemo romantični i osećajni? Kada smo prestali da cenimo jedino slobodno vreme trošeći ga samo u svrhu društvenih mreža? Umesto da nekome u lice kažemo da ga volimo mi na društvenioj mreži napišemo "vt, ly, ljnncs" i tako dalje i tako dalje...



Zbog čega smo prestali da se smejemo? Da se smejemo toliko jako da nas stomak zaboli. Da se smejemo jer smo srećni bez ikakvog posebnog razloga.
Kada smo izgubili poštovanje prema starijim osobama? Kada je došlo vreme da se ljudi više ne nasmeju osoblju u McDonalds-u, Specijalu ili pak nekoj prodavnici u komšiluku kada nam dostave narudžbinu?




Većina stvari koje sam gore navela ljude u stvari čine ljudima. Međutim sve te vrline počinju polako da se gube u vremenu koje dolazi. Nažalost, uskoro će doći vreme kada nećemo moći da se izborimo sa svime ovime, tako da je bolje da se što pre i delotvornije menjamo pokazujući ostalim ljudima pravi put. 
Nadam se da vam se post dopao a ja bih volela da čujem vaše mišljenje o ovoj temi dole u komentarima. Vidimo se u narednom postu!