Dušu da isplačeš

Zdravo pametni svete, vaša štreberka ovde?

Jel tako glasio moj uvod? Trenutno mi mozak baš ne radi. Dugo nisam pisala. Stvarno dugo. 
Kao prvo, kako ste, kako preživljavate vrućinu, da li je uopšte preživljavate? 
Ja, evo dobro sam, živa koliko mogu da budem, noseći na "svojim nejakim plećima" insulinsku rezistenciju (post Vitkog gurmana molim!). Klimava sam po mnogim statusima ovoga društva i nisam sigurna kako se nosim sa svime time i kako ću se nositi. Ali ono pozitiva na prvom mestu! Ili ne?

Pa, kada si tinejdžer (adolescent, deliktno "nesposoban" (ako ćemo pravnim rečnikom)) nije sve baš uvek ružičasto. Višak hormona nas ubija. Blago rečeno. Mislim, mene lično ne ostavlja na miru (a znam i par osoba iz okruženja sa istim iskustvom). Društvo nas guši, roditelji nam se čine kao akrepovi (moje skorašnje otkriće - nisu), škola nam se čini nepotrebnom, pretvara nas u brojeve. Mi se trudimo da plutamo po mulju. Držimo glavu gore da nas neka boleščina ne bi žive pojela ne primećujući da su nam misli te koje su nam najviše bolesne. Zaražene. 

Ono, pre nekoliko dana sam sa majkom gledala film "Five feet apart" (inače ekstemno gotivan film - velika preporuka za gledanje) i bila sam manje-više smirena na kraju, ali ljudi moji kada sam ja otišla u sobu plakala sam minimum pola sata. Nekad se jednostavno desi da plačem bez ikakvog posebnog razloga. Ljuta sam na sve žive (čitaj: naročito na sebe) i delujem dosta nezadovoljno. Ponekad. 

Čitam novine, mnogo ubistava, mnogo samoubistava, nesreća. Ljudi su gubili kuće, stanove, živote. A ja? Ja sam gubila sebe. 

Neke stvari morala sam sama sa sobom da rasčistim. I neke sam i rasčistila sinoć. Samo mi je kliknulo. Te danas, da me je neko video rekao bi da sam prethodnih dana bila bolesna i da sam danas ozdravila. I jesam. Bolje mi je. 

Normalno je biti tužan, bez volje za životom, duševno bolestan, kako god želite. Bitno je da se izvučete. Bitno je da se svi kolektivno izvučemo. I hoćemo. 

Samo mi pruži ruku.