Zdravo pametni svete, vaša štreberka ovde!
Kako je vama, što ste krenuli u školu, protekao prvi dan posle raspusta? Znam da vam verovatno nije lako i da ste se verovatno smrzli na putu do škole. I žao mi je zbog toga. Ali probajte da izdržite još malo dok se temperatura ne poveća. A ako verujemo meteorolozima to vreme se veoma bliži :). Mi na teritoriji Vojvodine ćemo krenuti 16. u školu... dobro, ja ću verovatno tek 18. ali ne brinite, ne bežim iz škole već je sve to iz opravdanih razloga ;).
Da budem iskrena, ideju za ovaj post mi je dao animirani crtani "Mali Prrinc" koji sam juče gledala i koji ima našu sinhronizaciju. Volela bih da napomenem da je devojčici iz tog crtanog dala glas moja sestra Anđela Džaferović koju ovim putem veoma pozdravljam i poručujem joj da sam veoma ponosna na posao koji je odradila :) <3.
Ja sam kao manja bila jedno veliko dete. Mislim ne veliko fizički nego veliko u psihičkom smislu. Volela sam da se igram do beskonačnosti sa svim igračkama i naprosto sam obožavala taj svet u kojem ću ja kontrolisati šta će se naredno dogoditi. Imala sam igračke od Bratz lutki, Winks vila, do Transformersa, Nindža kornjača, Lego kockica i sličnih stvari. Nikada se nisam pitala da li sam prestara za to sve dok je sestra koja je imala 7 godina (inače isto godište kao ja) odbila da se igra sa mnom lutkica pod izgovorom da ih je prerasla. Iskreno, tom rečenicom je moja želja za igrom oslabljena. I tako dok sam jednog dana gledala crtaće me je mama pitala zbog čega se ne igram sa istm. Ja sam joj sva ozbiljna rekla da sam prestara za to. A kada je posle nekoliko sekundi moja ozbiljnost opala promrljala sam jedno: "Zar ne?". Moja mama se na to nasmešila i dala mi jedan divan savet koji treba da upražnjavam ceo život a on glasi; "Sigurna sam da ćeš to sama osetiti kada dođe vreme" i pitala me da li da ostavi igračke na stolu. Klimnula sam jedamput glavu i počela da razmišljam o tome. Nisam bila spremna da se odreknem tolike radosti, i za divno čudo bila sam svesna toga i nastavila da se igram sa njima još duge dve srećne godine.
Slična priča je bila u vezi sa Deda Mrazom. Ali sam u njega toliko snažno verovala da nisam obraćala pažnju na decu koja su mi pričala da on ne postoji. Sve dok mi jednog dana mama nije obavestila u suprotno. Moram priznati da sam bila malo razočarana ali sam to svakako bolje podnela nego da mi je mama to saopštila nekoliko godina pre. I volela bih da kada ja sutra budem imala decu održavam to verovanje u Deda Mraza jer smatram da je to jedno od najlepših i najbezazlenijih verovanja u celom našem životu.
A onda što sam više postajala starija stvari nisu nastavile da se prebrzo završavaju nego da počinju. Devojčice koje su imale tek jedanaest godina su počele da se šminkaju i koriste šminku i ogromnim količinama. Ali ja nisam i zbog toga su me smatrali nablaže rečeno čudakom...Međutim posle oko godinu - dve i ja sam počela da se šminkam, ne previše ali sam počela. I iskreno mi nije žao što je tako, meni se sviđa ovako :).
Takođe, kada sam pre nekoliko nedelja bila na rođendanu drugarice koja je rođena nekoliko dana posle mene zaprepastila sam se činjenicom da su tamo skoro svi pili alkohol. Mnogi su se čak i napili. Iskreno, smatram da ne moram da porastem da bih koristila alkohol.Ne moram nikada da ga pijem, ako ne želim, ali sam sigurna da se mogu provesti kao oni ili čak i bolje! Živim u takvoj kući u kojoj se nikako ne vrednuje da se devojka oko 15-16 godina napija. Tako da i ja sada stojim iza tog mišljenja vrlo čvrsto :).
Ono što želim reći jeste da za sve postoji vreme kada ćemo nešto početi i kada ćemo nešto završiti da radimo. I iskreno smatram da nigde ne treba žuriti. Doćiće vreme kada ćemo morati da se zaista susrećemo sa velikim problemima poput računa, kako da održimo našu porodicu na okupu, kako da odvojimo dovoljno vremena za nju, kako da svi iz iste budu srećni i tome slično. A ona najironičnija stvar biće da želimo da opet budemo mladi i da ne žurimo toliko nego da jednostavno uživamo u svim stvarima koje su ispred nas. I slažem se da trebamo organizovati svoje vreme što bolje možemo, ali bi takođe bilo lepo da uživamo u sontanosti i iznenađenjima dok ih još imamo.
Odrastanje je jedna predivna i realna stvar koju svaki čovek doživi i vredi uživati u njoj, zar ne :) ?!
P.S. Inače sam odlučila da vam za kraj svakog posta okačim jednu neobaveznu pesmu. Radi širenja pozitive, znate ;) <3.
Kako je vama, što ste krenuli u školu, protekao prvi dan posle raspusta? Znam da vam verovatno nije lako i da ste se verovatno smrzli na putu do škole. I žao mi je zbog toga. Ali probajte da izdržite još malo dok se temperatura ne poveća. A ako verujemo meteorolozima to vreme se veoma bliži :). Mi na teritoriji Vojvodine ćemo krenuti 16. u školu... dobro, ja ću verovatno tek 18. ali ne brinite, ne bežim iz škole već je sve to iz opravdanih razloga ;).
Da budem iskrena, ideju za ovaj post mi je dao animirani crtani "Mali Prrinc" koji sam juče gledala i koji ima našu sinhronizaciju. Volela bih da napomenem da je devojčici iz tog crtanog dala glas moja sestra Anđela Džaferović koju ovim putem veoma pozdravljam i poručujem joj da sam veoma ponosna na posao koji je odradila :) <3.
Ja sam kao manja bila jedno veliko dete. Mislim ne veliko fizički nego veliko u psihičkom smislu. Volela sam da se igram do beskonačnosti sa svim igračkama i naprosto sam obožavala taj svet u kojem ću ja kontrolisati šta će se naredno dogoditi. Imala sam igračke od Bratz lutki, Winks vila, do Transformersa, Nindža kornjača, Lego kockica i sličnih stvari. Nikada se nisam pitala da li sam prestara za to sve dok je sestra koja je imala 7 godina (inače isto godište kao ja) odbila da se igra sa mnom lutkica pod izgovorom da ih je prerasla. Iskreno, tom rečenicom je moja želja za igrom oslabljena. I tako dok sam jednog dana gledala crtaće me je mama pitala zbog čega se ne igram sa istm. Ja sam joj sva ozbiljna rekla da sam prestara za to. A kada je posle nekoliko sekundi moja ozbiljnost opala promrljala sam jedno: "Zar ne?". Moja mama se na to nasmešila i dala mi jedan divan savet koji treba da upražnjavam ceo život a on glasi; "Sigurna sam da ćeš to sama osetiti kada dođe vreme" i pitala me da li da ostavi igračke na stolu. Klimnula sam jedamput glavu i počela da razmišljam o tome. Nisam bila spremna da se odreknem tolike radosti, i za divno čudo bila sam svesna toga i nastavila da se igram sa njima još duge dve srećne godine.
Slična priča je bila u vezi sa Deda Mrazom. Ali sam u njega toliko snažno verovala da nisam obraćala pažnju na decu koja su mi pričala da on ne postoji. Sve dok mi jednog dana mama nije obavestila u suprotno. Moram priznati da sam bila malo razočarana ali sam to svakako bolje podnela nego da mi je mama to saopštila nekoliko godina pre. I volela bih da kada ja sutra budem imala decu održavam to verovanje u Deda Mraza jer smatram da je to jedno od najlepših i najbezazlenijih verovanja u celom našem životu.
A onda što sam više postajala starija stvari nisu nastavile da se prebrzo završavaju nego da počinju. Devojčice koje su imale tek jedanaest godina su počele da se šminkaju i koriste šminku i ogromnim količinama. Ali ja nisam i zbog toga su me smatrali nablaže rečeno čudakom...Međutim posle oko godinu - dve i ja sam počela da se šminkam, ne previše ali sam počela. I iskreno mi nije žao što je tako, meni se sviđa ovako :).
Takođe, kada sam pre nekoliko nedelja bila na rođendanu drugarice koja je rođena nekoliko dana posle mene zaprepastila sam se činjenicom da su tamo skoro svi pili alkohol. Mnogi su se čak i napili. Iskreno, smatram da ne moram da porastem da bih koristila alkohol.Ne moram nikada da ga pijem, ako ne želim, ali sam sigurna da se mogu provesti kao oni ili čak i bolje! Živim u takvoj kući u kojoj se nikako ne vrednuje da se devojka oko 15-16 godina napija. Tako da i ja sada stojim iza tog mišljenja vrlo čvrsto :).
Ono što želim reći jeste da za sve postoji vreme kada ćemo nešto početi i kada ćemo nešto završiti da radimo. I iskreno smatram da nigde ne treba žuriti. Doćiće vreme kada ćemo morati da se zaista susrećemo sa velikim problemima poput računa, kako da održimo našu porodicu na okupu, kako da odvojimo dovoljno vremena za nju, kako da svi iz iste budu srećni i tome slično. A ona najironičnija stvar biće da želimo da opet budemo mladi i da ne žurimo toliko nego da jednostavno uživamo u svim stvarima koje su ispred nas. I slažem se da trebamo organizovati svoje vreme što bolje možemo, ali bi takođe bilo lepo da uživamo u sontanosti i iznenađenjima dok ih još imamo.
Odrastanje je jedna predivna i realna stvar koju svaki čovek doživi i vredi uživati u njoj, zar ne :) ?!
P.S. Inače sam odlučila da vam za kraj svakog posta okačim jednu neobaveznu pesmu. Radi širenja pozitive, znate ;) <3.
Vidimo se u narednom postu :D
