#životjednetinejdžerke Zašto se toliko vezujemo za ljude oko sebe?

Zdravo pametni svete, vaša štreberka ovde!

Dan 13. oktobar 2016. četvrtak. 
Zvoni za kraj 1. časa. 
- Šta imamo sledeće? - Pitam užurbano pakujući knjige pošto imamo skraćene časove, a kabineti se zaključavaju.  -Ne mogu da verujem da su nam promenili raspored... mislim, jeste da je prošlo nedelju dana ali i dalje ne mogu da se uklopim u novi režim. -
- Nema problema, mislim da imamo engleski. Uf da, danas je kontrolni... - Odgovara mi Tamara dok izlazimo iz učionice.
 -Znači čas kod razredne... Pa dobro, učila sam, a i onako imamo gradivo koje je bilo i prošle godine. Jasan mi je Past simle i Past countinuous kao i rečenice iz teksta "There is something wrong" tako da bih ovaj kontrolni trebalo dobro da uradim . - Govorim dok idemo do druge učionice na istom spratu.
Razradna dolazi, odključava kabinet i seda na svoje mesto da upiše čas. Ustaje, deli nam kontrolne, i opet se vraća na svoje mesto da dopuni neke kolone.

Svi oko mene se trude da prepisuju, i za divno čudo uspeva im. Čak i ja, koja sedim u klupi do prozora, čujem neke glasove koji dopiru od klupa sa strane zida.  Nešto je drugačije. Razredna samo nastavlja da popunjuje kolone kao da nas ne vidi i nečuje... a i sama zna bolje od svih nastavnika kako i kada prepisujemo. Pa nas često opomene i kada smo veoma tihi. Ovog puta nas je tek ponekad opomenula, i dalje pogledom pričvršćenim za dnevnik, iz razloga što smo se glasno došaptavali ali bez pretnje da će nam oteti kontrolni. I dalje mi je nešto čudno... mada na nesvesnom nivou.

Posle 30-ak minuta svi predajemo kontrolne, a razredna nas moli da sačekamo još minut-dva da nam kaže neko obaveštenje. Svako se vraća na svoje mesto. Uspevam da čujem glasove iz poslednje klupe koji se žale da su platili ovogodišnju ekskurziju i da se pitaju zašto i oni moraju da ostaju dodatno zbog zaboravnosti drugih.
Razredna prekida galamu i počinje da priča - Nadam se da ste dobro uradili kontrolni, i da ste se isprepisivali, pošto nam je ovo poslednji čas... Od sutra sam na trudničkom bolovanju... Nedostajaćete mi. 
Posle ove rečenice nastaje muk. Svi gledamo zaprepašćeno u nju. 
Nakon nekog vremena, prva osoba počinje da plače... i tako sve počinje.

Mislim da trenutno ne mogu da dočaram osećaj koji sam tada doživela. Bila sam srećna, ali sam ujedno i osećala neku gorčinu u ustima i stomaku, kao i peckanje u očima. Imala sam veliku potrebu da plačem, iako to nisam uradila da ne bih povredila razrednu koja je i sama bila tužna što nas ostavlja.  Da, neki su plakali, i da svi smo bili podosta sebični zato što smo tužni, što ona odlazi umesto da delimo sreću sa njom zato što će uskoro postati majka. Jednostavno, sve se desilo toliko spontano da niko nije bio svestan poruke u rečenici koju je razredna izgovorila. 



Nikada neću zaboraviti moju ekskurziju koju mi je "ta žena" ulepšala na sve moguće načine. Nikada neću zaboraviti sve one ČOS-ove na kojima sam beskrajno razgovarala sa njom o neobaveznim temama. One bisere koje izjavi neko od đaka od koje cela učionica podrhtava od smeha među kojem se nalazi i njen. Takođe neću zaboraviti ni sve one reči kritike kada ne uradimo neki kontrolni kako treba, ili kada dođe onaj talas ne učenja kada smo svi potpuno zablokirani. Jednom rečju, nikada neću zaboraviti osobu koja mi je uvek pružala podršku kada mi je trebala i bila uz mene kada je trebalo, i imala neizmerno puno razumevanja za razne stvari koje su mi se dešavale.
Razredna, hvala Vam što ste mi ulepšali školovanje u predhodne 3 i po godine i učinili moju matursku ekskurziju najlepšom avanturom na svetu. Nikada Vas neću zaboraviti...