Piši, uči, sviraj, igraj, radi... #KAODEVOJKA... :)

Zdravo pametni svete, vaša štreberka ovde!
Pre svega bih žela da se izvinim što postova nije bilo u skorije vreme. Nekako sam se malo "izgubila" u vremenu i bilo mi je teško da pohvatam sve obaveze (spontane ili ne)  i uradim ih na vreme. Škola, privatni problemi i skoro pa svakodnevan kratka putovanja su me dosta izmorila i  stvarno nisam bila ni za šta... Ali dobro, vraćamo se bolji i spremniji nego ikada. 
Ovu vrstu posta sam zaista dugo merkala i mnogo mi se svidala akcija "Always"-a koja se zove #kaodevojka pa sam odlučila da napišem post o tome. Moram da napomenem da iakopost sadrži rec "#kaodevojka" ovo mogu pročitati i dečaci jer svi prolazimo kroz fazu puberteta koja je sklona da nas odvrati od naših ciljeva...

Okolina u kojoj živimo ponekad (čitaj: često) može biti zaista okrutna. Ne podržava nove stvari, navike, hobije niti ništa drugo što se izdvaja iz njihovih navika. Nažalost, još smo mladi da bismo izgradili stav i da nas tuđe reči uopšte ne pogađaju. Nego, čak i kada nas uvrede mi počinjemo da pitamo same sebe da li je to što je on rekao istina i sve više počinjemo sumnjati u same sebe i gubiti samopouzdanje. To ne valja! I baš zbog toga neka deca najčešće prestanu da se bave onim što su započeli. I ne uspeju da ostvare ono što su započeli.

Mnogo blogerki i youtube-rki je prestalo da se bavi svojim hobijem zbog uticaja bliže okoline. Prestale su da ispoljavaju svoju kreativnost samo zato što im je neko rekao da im post ili snimak nije dobar ili čak nije dovoljno vredan za neku od ovih društvenih mreža. 
Mnogo devojaka je prestalo da se bavi sportom koji voli jer joj je okolina rekla da taj sport nije za nju i da na treningu neće uspeti ni da pretrči pola kruga. Mnogo ljudi joj je reklo da taj sport, ili sport kao hobi, nije za devojke. 
Ali, svi oni greše...

Kada sam počinjala da sviram gitaru dobijala sam mnoge kritike od društva, pa čak i od nastavnika muzičkog lično, da gitara nije ženski instrument i da ne izgleda lepo kada ga devojka svira. U tom nekom periodu sam bila izložena čudnom osećaju da ja stvarno ne treba da sviram to i da to nije za mene. Pubertet i ta čuvena rečenica "nisam dovoljno dobra" je preovladala nadamnom i ja neko određeno vreme nisam toliko svirala.
Ali, na kraju sam shvatila da gitara jeste za mene i svakim danom se trudim da je što bolje sviram jer bih jednog dana želela ponosno da kažem da znam da je sviram i da radim ono što volim!
Takođe, sam dobijala i ne tako lepe kritike na uspeh mog bloga i rad na njemu od strane mog društva (čast izuzecima). Mada, ma koliko puta mi je motivacija (kao i samopouzdanje) bila ravna nuli ja  sam se trudila da napišem što bolji post. I svakim novim postom, komentarom i pretplatnikom shvatala sam da ima ljudi koji će podržavati moj rad. Samo ih trebaš pronaći... I tako se spasila od gašenja mog bloga i prestanka pisanja.

Na kraju je važno da zapamtiš: To što si drugačiji ne znači da si ti loš ili da ne vrediš. Nego baš suprotno! Važno je biti svoj bez obzira šta ti okolina ili pubertet kaže. Radi ono što voliš i budi siguran da ćeš jednom dobiti satisfakciju za svoj rad. Kada budeš na samom vrhu shvatićeš da je bila dobra odluka da se ne obazireš na provakativne komentare i sputavanja. Bićeš srećan i radićeš ono što voliš, a to je ono najvažnije...

To je to za ovaj post...

- Da li ste se vi nekada usprotivili okolini i nastavili da radite ono što volite?

- Da li imate velike snove?

- Težite li ka njima ako ih imate?