Šta je ustvari čar zimskih praznika?

Zdravo pametni svete, vaša štreberka ovde!
I danas vam se javljam dva dana posle početka zime. Iskreno, stalno sam imala utisak kao da je zima već odavno počela ali je to verovarno zbog čestih niskih temperatura koje su počele da nas, metaforički rečeno napadaju već od negde početka novembra. Ali dobro, sada možemo uživati u ovom vremenu i nadati se velikoj količini snega :). 
Inače... mene je ovih dana uhvatio mučni virus koji je naprosto harao školama Južnog Banata. U nešem odeljenju je ovih nekoliko dana bilo svega nekoliko dece na nastavi tako da smo i te kako svesni ove epidemije. Šta vi mislite ovome? Da li je i vas zahvatio virus?

Živim u takvoj porodici gde se Božićni i Novogodišnji praznici veoma vrednuju. To je period kada smo svi kod kuće i kada možemo da uživamo u vremenu koje provodimo zajedno. To je vreme kada manje-više zaboravimo na probleme i prepustimo se čarima prazničnih dana. Meni su ti dani najdraži dani u toku godine i jednostavno čine neizostavan deo mog života.

Naši praznični dani najčešće počinju 25. decembra kada je moj rođendan a i katolički Božić. Nekako od tog dana nam sve počne sa slavljem i ne završava se sve negde do 13. januara kada se tata i ja polako vraćamo našim školsim obavezama :D.

Pišući plan kojeg ću pokušati da se držim i štiklirajući jedne od poslednjih stvari TO-DO liste počela sam da uviđam nešto. Počela sam da uviđam šta mi ustvari učini ove praznike nezaboravnim, a to su uspomene. Uspomene koje gajim još od kada sam bila veoma, veoma mala. Stvari koje sam radila sa svojim prijateljima i svojom porodicom. I stvari zbog kojih su moji roditelji meni napravili najlepše detinjstvo koje sam mogla da zamislim. Da, bilo je tu dosta problema raznih tipova, ali u ovom dobu smo svi nekako zaboravljali na te stvari i trudili se da nam bude predivno, što je i ispalo tako. 

Zauvek ću pamtiti trenutak kada se probudim u velikom belom krevetu prvog dana Nove godine. Trčeći odlazim do jelke, uzimam veliki džak koji mi je ostavio Deda Mraz i bacam se na krevet mojih roditelja moleći tatu da mi odveže mašnu. Vadim prve igračke oduševljena... I onda počinje čarolija. Mama me slika sa velikim znakom SREĆNA 2009 GODINA pored jelke i zadovoljno se smeška. Zatim porodično idemo u šetnju pored reke. Ostatak dana provodimo smejući se, slušajući muziku i uživajući u slatkišima koje sam dobila od Deda Mraza.

Svake godine dobijam sve više ovako lepih trenutaka i postajem sve bogatija njima. Što u glavi, što na fotografijama koje mi pomažu da se prisetim. Nadam se da ovako lepe trenutke nikada neću zaboraviti jer oni meni prave temelj za naredne praznike koji će, verujem, biti sve lepši i lepši...