#izuglajednetinejdzerke:porazi i kako se suočiti sa njima

Zdravo svima! I evo me opet, ali sada sa novom serijom postova koja se zove: #izuglajednetinejdžerke. U njoj ću davati neke svoje stavove o stvarima koje se dešavaju oko mene. Slobodno u komentarima možete davati svoje stavove, volela bih da vidim šta mislite o tome :).

Koliko ste puta doživeli nešto što vas je dotuklo? Da, mnogo, predpostavljam. Ali želim da vam kažem jednu važnu stvar koju sam čula od jedne važne osobe u mom životu. Uvek kad sam doživela neki poraz bila to operacija, udes, smrt voljene osobe ja sam dobijala reči: " Nije bitno koliko puta padneš, nego koliko puta ustaneš". I verujte, pomoglo je.

Prva od najgorih stvari u mom životu je bila operacija slepog creva. Bila sam mnogo uplašena, pogotovo kad su me vratili iz operacione sale jer sam imala nalaz na plućima. Morala sam da se rastanem od mame i tate što mi je u to vreme mnooogo teško palo. A pošto je slepo crevo bilo pred pucanje jeko me je boleo stomak. Morala sam da budem jaka zbog mene i moje porodice, iako je to bilo teško. Plakalo mi se i htela sam kući. Mislila sam da ću doslovno pući, od straha i brige. Ali setila sam se reči, stisla zube i hrabro otišla u operiacionu salu. Kad sam se probudila posle anestezije, bolelo je, ali sam bila ponosna na sebe. Izdržala sam i bila sam hrabra da se suočim sa jednim od mojih (tada) najvećih strahova.

Sada, jedna stvar sa kojom se svi kad-tad moramo suočiti je smrt voljene osobe. Moja baka je umrla pre 1 i po godinu. Nikako nisam mogla da se suočim sa činjenicom da je više nema. Plakala sam po cele dane i nisam ustajala iz kreveta. Opet me je bolelo, ali ovog puta me nije boleo stomak. Poželela sam da sam više vremena provodila sa njom. Ali opet sam se setila reči, ustala iz kreveta obrisala suze i nastavila da živim normalno. I znam da je sada ponosna na mene. Jer, ma koliko god vam bude falila ta osoba, zamislite kako bi tek ona bila tužna kad vidi vas da po ceo dan plačete i ne ustajete iz kreveta i to zbog nje.

I poslednja i najteža stvar koja mi se desila je udes. I sada dok pišem mi drhte ruke od toga. Dok smo se najnormalnije vozili odjednom nas je udario autobus od pozadi. Odleteli smo u prednja kola, pa se opet odbili o autobus. Da znam, zvuči strašno. Prvo se slomilo staklo i osetila sam veliki bol u leđima, nisam znala šta da radim. Bila sam izgubljena, i čula sam samo roditelje kako me dozivaju. Noga mi je bila zaglavljena za sedište i nisam mogla dan izađem što me je još više bolelo. Nisam zala ni šta se desilo, ni jel' su moji roditelji dobro, bilo je strašno. Kad me je mama iznela iz kola tresla sam se više nego ikad. Sela sam na stolicu nekom kafiću u blizini i duboko disala, nisam mogla da ne smirim. Osećala sam tupi bol u glavi i mučninu. Ali se, hvala Bogu, sve dobro završilo. Tata i ja se nismo mnogo povredili dok je mama imala velike probleme sa nogom. Nisam se smirivala više od nedelju dana, bila sam istraumirana i samo sam ležala u krevetu. Slika mi se stalno vraćala, naročito kad sam spavala. Nisam shvatala situaciju koja se dešava kod moje mame. Bilo joj je loše a ja nisam bila tu za nju. I kada sam se osvestila opet sam shvatila šta znači reč koja se nalaze na početku bloga. 

Ali, ono što najviše mrzim je žaljenje. Kada mi neko kaže "Jao jadna ti". Zašto sam jadna? Živa sam, zdrava, okružena sam ljudima koji me vole i poštuju.

Ono što ja želim vama da kažem je da NIKAD ne smete da se predate. Ma šta god da vam da desilo. Uvek budite hrabri i probajte da budete nasmejani zbog ljudi koje se nalaze oko vas. Pomažite im i pokušajte da budete uz njih koliko god im to bilo potrebno!

A sada  pošto sam ja vama "otvorila dušu", izazivam VAS da anonimno ili ne, napišete neke svoje strahove, ili nešto što ste loše doživeli. Što vas je doslovno slomilo. A ja vam šaljem puno poljubaca do sledećeg posta!