Kako biti (ne)prijatelj... collab sa Višnjom!

Zdravo pametni svete,vaša štreberka ovde!

I danas radim post sa jednom od mojih najdražih blogerki o to je Višnja! Njen blog se zove Pametno dete i divno piše, a njen post je takođe predivan tako da obavezno pogledajte!
A sada bih volela da se vratim na temu ovog posta...
Da li ste znali priču o devojčici koja je sada pred vama?...niste? Saznaćete. Pre 7 i po godina ja sam se doselila iz jednog mesta u drugo.Imala sam kratku kosu, naočare i veliki osmeh. Došla sam u okolinu u kojoj se svi znaju još iz vrtića, tako da sam tu bila samo veliki izuzetak. Imala sam drugačije vaspitanje, naglasak... sve što bi dovelo do ismevanja.

Sedala sam sama. Ni sa kim nisam želela da razgovaram. Ili sam želela, ali sam se bojala loših komentara. Videla sam lica sa drugih krajeva učionice kako je gledaju u mene i smeju mi se. Nisam  znala kako da reagujem pa sam ostala ukočena kao da me je nešto zaledilo. Nepomično sam sedela i slušala nastavnicu engleskog kako drži čas. 
Na velikom odmoru gledala sam sa strane moje drugare kako se dodaju loptom, smeju, igraju jure i žmurke. Opet sam stajala sama, bez uključenja sa strane. Vazduh bi mi  pomogao da razčistim misli i vidim šta ću dalje.
Scenario zvan škola se iz dana u dan ponavljao bez velikih promena. Osećala sam rupu, koja bi svakim podsmehom, ruganjem ili šalom postajala sve veća. Bolelo me je. Nisam znala kako da rešim problem. Veliki oslonac i podrška su mi bili moji roditelji koji bi me svaki dan otpraćivali do škole, koji bi posle svakog plakanja uspeli da mi izmame osmeh na lice.

Onda je devojčica, bez imalo samopouzdanja krenula, na neki način, da privlači pažnju na sebe. Dečaci iz razreda su krenili da se druže sa sa mnom, sede, igraju igara i pričaju. Vremenom rupa koja je tada imam ogroman prečnik počela je da se sužava svakim smehom, pričom ili igrom. Bila sam srećna, i dalje ne prihvaćena od ženske populacije razreda, ali i ovo je bio veliki pomak. Prolazile su godine, isti razred, isto društvo, isti najbolji drugari sa kojima bih se smejala satima i onda se nešto promenilo. U moj život je počela da ulazi zanimljiva devojčica sa kikicama i zelenim očima. Sa njom je to bila druga priča. Pričale smo tajne jedna drugoj, obilazile jedna drugu, išle u park i pekaru zajedno uzivajući na letnjem raspustu dok nas je sunce obasjavalo.  Priča je uvek bila ista, samo nas dve i ništa nam više nije trebalo. Pre godinu dana su se desile nesuglasice, česte svađe posle koje bismo obe plakale i bile ceo dan utučene i nezadovoljne. Na kraju desila se konačna svađa koja je dovela do toga da nas dve više nismo najbolje drugarice.

Ceo dan sam sedela kući pored prozora dozvoljavajući vazduhu da dođe do mene čitajući dnevnike koje sam pisala pre 5 godina. Dozvoljavala sam rupi da se opet otvori i krene još jače da boli. Tada sam shvatila. Jedina drugarica koja je uvek bila tu ma šta god se desilo je uvek bila sporedna ali 100% za mene samo što ja toga nisam bila svesna. Krenula sam sa se družim sa njom i uopšte nisam pogrešila, uživale smo zajedno, smejale se više nego ikad i bile nerazdvojne...Sa nekima se idalje skoro uopšte ne družim, sa dečacima iz odeljenja koji su bili tu na početku imam odlične odnose, a jedan od njih je moj najbolji drug.
Naslov ovog posta je kako biti "ne"prijatelj... Bićeš prijatelj ako svakome daš šansu da se prilagodi i uklopi. Ja sam ovo doživela i drago mi je zbog toga jer ovo smatram jednom veeeelikom lekcijom. Svi ćemo se suočiti sa novim okruženjem u srednjoj školi, ali ne moramo da se brinemo oko toga...svemir  će se pobrinuti za nas.... :)

Ja možda jesam prešla težak period u ovo vreme ali se osećam i jača i hrabrija da se suočim sa još većim preprekama koje me čekaju. Jer sigurna sam, ovo je samo početak....

Da li ste vi imali omalovažavanje od strane drugara?
Ako jeste kako ste se izborili sa njima?
Imate li druga/drugaricu koji su uvek bili tu za vas?

Ja se još jednom zahvaljujem Višnji na collabu (ne zaboravite da pogledate njen blog) a mi se vidimo u sledećem postuu!